Актуелно
0
0
0
s2smodern

Поводом најављеног дијалога власти и опозиције у ком би посредничку улогу преузели представници Европског парламента, на седници Председништва Уједињене Демократске странке закључено је да уколико будемо учествовали у тим разговорима, нећемо одустати од нашег захтева да се поштује рок од минимум 9 месеци од евентуалног прихватања захтева од опозиције и тима независних стручњака до одржавања избора.

Добро је што је Европска унија на крају ипак прихватила чињеницу да у Србији нема услова за фер и поштене изборе и што нуди да буде посредник у обезбеђивању тих услова. Међутим, ова иницијатива је, нажалост, дошла прекасно за изборе најављене за пролеће. То истовремено значи да је једини начин да учествујемо на предстојећим изборима, поред усвајања захтева опозиције и тима независних стручњака, померање рока за одржавање тих избора на законом предвиђен начин. И то је у складу са одлуком коју смо донели на седници Главног одбора Уједињене Демократске странке, по којој је наша одлука о бојкотовању избора на пролеће дефинитивна, будући да је до одржавања избора у регуларном року немогуће испунити рокове из Споразума са народом.

Уколико Европска унија приволи власт на споразум који би обезбедио одржавање слободних и поштених избора, који подразумева јасне механизме за његову примену и контролу, сматрамо да је потребан временски период од 9 до 12 месеци за стварање нормалног политичког амбијента и одржавање слободних избора. У том случају померање избора, на уставан начин је пут да буде избегнута дубока и опасна политичка криза, коју неминовно производе лажни избори. Ми већ годину дана апелујемо на власт да не уводи земљу у изборну кризу и политички хаос и уложили смо максималне напоре да досадашњи преговори дају резултат, али нажалост власт је понудила само лажне уступке и неискрене понуде, чији је једини циљ куповина времена и стварање конфузије у јавности. У таквим околностима наш бојкот избора је дефинитиван и неопозив, јер питања елементарне слободе и демократије нису питања око којих смо спремни на компромисе. Дефинитивну одлуку о учешћу у том дијалогу донећемо када буде јасније шта тачно тај дијалог подразумева и након разговора са остатком опозиције, како бисмо и по питању тог дијалога наступили са јединственим ставом.

Председништво Уједињене Демократске странке

0
0
0
s2smodern

Отворено писмо председника ЗЗС Небојше Зеленовића Александру Вучићу:

 

На почетку желим да се осврнем на неколико чињеница: 

Реконструкција централног трга у Шапцу коштала је 500.000 евра.

Реконструкција Трга републике у Београду коштала је 10.000.000 евра.

 

Трг у Шапцу реконструисан је за 75 дана.

Трг у Београду реконструисан је за 375 дана.

 

У Шапцу нисмо имали ниједну рекламацију на фунционалност трга.

У Београду после реконструкције трга фале две коловозне траке у срцу града.

 

О лепоти шабачког трга су се похвално су изразили главни урбаниста Копенхагена, чувени архитекта Драгољуб Бакић, мр Весна Лалић са њујоршког Колумбија универзитета.

За реконструисани трг у Беогарду сте се ви изјаснили да је велелепан.

 

Пројекат за који сте рекли да је најбољи, сада не ваља.

Коцке за које сте рекли да су камене, сад су ипак бетонске.

Оно за шта сте тврдили да је гранит, испоставља се да је пресвучени бетон.

Оно за што сте рекли да је вечно, потрајало је 10 дана.

Коцке за које сте гарантовали да су најбоље се ваде и окрећу наопачке. Сада нас убеђујете да је најбоље, да то што је до јуче било најбоље, буде наопачке.

На крају је саобраћај поново затворен за грађане, а Весић похваљен за добро обављен посао.

 

И најважније:

Трг у Шапцу је већи од Трга републике у Београду.

Трг у Шапцу је био јефтинији 20 пута од трга у Београду.

Не 20%. ДВАДЕСЕТ ПУТА. 

 

Захтевам од Вас, Александре Вучићу, да образложите грађанима Србије: шта тачно Ви и Весић радите са новцем грађана? Докле ћете убеђивати грађане Србије да је домаћинска политика када платите 20 пута скупље од реалне цене?

Како је то само у пројектима које ви радите све скупље него што јесте?

Вама је скупљи и километар аутопута, и трг. Скупља вам је новогодишња јелка и фонтана. Све чега се ви дотакнете је вишеструко скупље од уобичајене цене. 

 

За мене сте изјавили да уништавам Шабац.

 

Александе Вучићу,

Ми смо у Шапцу направили трг за 20 пута мање новца него ви у Београду.

Ми у Шапцу смо направили затворени базен за 3 милиона евра, иако је цена таквог базена 5 милиона евра.

 

Ви сте у Београду купили певајућу фонтану за 1,8 милиона евра иако јој је цена 250.000 евра.

 

Ми у Шапцу смо уложили милион евра и зато више немамо проблем са поплавама кад пада киша.

Ви сте одлучили да 3 милиона евра пара грађана потрошите на 30 јарбола, које сте решили да позабадате по Београду.

 

Код нас у Шапцу грађани директно одлуче на шта желе да се потроши око 3 и по милиона евра, а ми као градска администрација то спроведемо.

Ви сте одлучили да 250 милиона евра пара грађана Србије потрошите на фудбалске стадионе. Уз образложење да ће тамо родитељи са децом моћи да поједу виршлу, кокице, сладолед и кикирики.

Александре Вучићу, ја заиста морам да се запитам: ко нормалан потроши 250 милиона евра да би људи могли да једу кокице и кикирики?

 

Разлика у цени између трга у Шапцу и трга у београду је 9 милиона и 600 хиљада евра.

 

Колико је километара канализационих мрежа могло да се направи за 9 милиона и 600 хиљада евра?

Колико је обданишта могло да се сагради за 9 милиона и 600 хиљада евра?

 

Ми у Шапцу домаћински располажемо новцем грађана, водећи рачуна о њиховом интересу. И то чинимо упркос томе што се сваке године, противуставно, кршењем закона о финансирању локалних самоуправа, кршењем закона о буџетском систему, градовима и општинама се дословно отме по 120.000.000 евра. Ово се дешава већ седам година. И то је, Александре Вучићу, Ваша одлука. Само Граду Шапцу је овим системским кршењем закона отето 30.000.000 евра.

 

Вама је, Александре Вучићу, нормално да су ствари вишеструко скупље од нормалног.

Јер Ви носите исте патике као Тачи, које коштају 500 евра. Више од просечне српске плате.

Ви носите исти сако као Ердоган, који кошта 4359 евра. Више од 10 просечних плата у Србији.

Дакле, Вама је то нормално.

 

То како Ви живите, након што 5 ваших плата потрошите на само један сако, је ваша ствар.

Но, то како живе грађани, након што се Ви разбацујете њиховим новцем није ваша ствар. Ствар је грађана и закона.

 

Небојша Зеленовић,

председник Заједно за Србијy

Градоначелник Шапца

0
0
0
s2smodern

An opinion article by Nebojša Zelenović, president of Together for Serbia political party and the Chairman of the Alliance for Serbia (the broadest opposition coalition in Serbia) for the renowned weekly „NIN“ from 08/22/2019:

 * * * 

 

At the beginning of 1991 in federal Yugoslavia, the republics of Slovenia and Croatia declared independence. According to the borders drawn up after the Second World War in communist Yugoslavia, a large number of Serbs did not live in Serbia, so Milošević launched his so called "all Serbs in one state policy“, which later turned out to have one single goal: preservation of his power. Armed conflicts begin, first in Slovenia and then in Croatia and Bosnia.

Belgrade, the capital of Yugoslavia and Serbia. A party gathering in an apartment in city downtown. A well-known journalist, anti-regime and democratically minded, enters a debate with an exceptionally tall, but unknown law student. No one really knows who he is, or where has he appeared from. He represents the ultra-nationalist political views promoted at the time in Serbia by Vojislav Šešelj, leader of the extreme Serbian Radical Party (Srpska radikalna stranka, SRS), man who will become a staunch supporter of Milošević in all of his campaigns during the wars of the 1990s. As an experienced journalist, she quickly recognizes that this student absolutely does not believe in anything he is saying. And yet, he makes his points with such eloquence it leaves her astonished. A few days later she meets Šešelj in the National Assembly and says to him: „I met a student who represents your disturbing political views better than you. He honestly scared me. He left an irresistible impression that he would speak with the same thundering about anything, because he believes in nothing.“ „That's what I need!“, Šešelj told her. At that very moment, the political career of Aleksandar Vučić begins. He will be the right hand man of Šešelj for the next fifteen years. From that day forward, he was engaged in politics and the fight against his political opponents, with so much passion and ambition that it immediately crossed all the boundaries of rational. Always with one goal: power. At all costs.

Vojislav Šešelj, a convicted war criminal, once a political idol and a political father, now a committed underling-associate of Aleksandar Vučić, is a doctor of law who graduated from college in two years, with PHD thesis „The political essence of militarism and fascism.“ He founded his party in 1991, through ultra-nationalistic speeches in the war-surrounded Serbia, extreme actions and provocation of the conflict, scandals in the Assembly, and a harsh party discipline that resembled the militaristic and fascist organizations he studied throughout his life, and has a PHD in. He quickly succeeds with the full support of Milošević, making the party number two in Serbia. This party will serve Milosevic to frighten both Europe and democratically-oriented citizenship in Serbia on the principle „if you do not want me, you will get them“.

In such an environment, Aleksandar Vučić grows politically, by listening to his great leader for years. He learns from him about manipulative propaganda methods, learns how to lead the party, and how to aggressively confront with all political opponents. From the beginning, Vučić was more aggressive than Šešelj himself. This earned him the position of minister of information in Milošević's war government. He was the head of Milosevic's war propaganda, best remembered by the closure of a large number of independent media and draconian sentences imposed through his scandalous media law. Allegedly, even Vučić himself is occasionally ashamed of these episodes of his career, at least declaratively. Of course, that all began after he turned politically and became an disingenuous advocate of European values in the late 2000s. He was Minister of Information also during the NATO bombing of Yugoslavia in 1999. At that time, he advocated a policy of total conflict with NATO, whilst at the same time resolving his own personal housing issue by gaining from the Government of Serbia, almost free of charge, an apartment of nearly 120m2 in the most modern and most expensive Belgrade neighborhood, while his peers were killed in Kosovo.

*

Following the democratic changes of 2000 and Milosevic's departure to The Hague, Vučić entered the opposition where he will remain for the next 12 years. He actively dealt with extremist politics and was well prepared for the moment when he would take power and apply everything he learned. During that period, his remarkable cry at the funeral of Slobodan Milošević, as he read the letter from Šešelj from The Hague, is especially well remembered in Serbia. Another thing well-remembered was his scandalous removal of a street name plaque, with the name of first democratic Serbian prime minister, dr. Zoran Djindjic, who was assassinated.

His ambition to gain both power and money forced Vučić to publicly renounce Šešelj in 2008, and declaratively change his politics by 180 degrees. Formally, he abandoned ultra-rightist ideology, realizing that he will never gain power with it. Šešelj's former unsuccessful candidate for the Chetnik duke so became a fake democrat and a pro-European politican. The move that definitely shaped the formula for his coming to power came when he swore to the international community that he will accept the independence of Kosovo. This was remarkably similar to the time when he had sworn before Šešelj, back in his early days, that „hundred Muslims will be killed for every killed Serb“.

*

When he came to power in 2012, he got the opportunity to turn his obsession for unlimited power and making more money into a nightmare for the citizens of Serbia. Unfortunately, he correctly judged the situation that, if at the beginning of the governance he shows the West that he is ready to recognize Kosovo, the West would be willing to tolerate his deconstruction of democracy, freedom of media and elementary European values in Serbia, for a very long time.

So he signed the Brussels Agreement and in return – received years, which he used to nullify everything that was done to democratize Serbia after the breakdown of Milošević's regime. That is when his true mindset came to its full expression: his endless humbleness toward the greater and more powerful, in this case the international community, and, on the other hand, aggression towards anyone unprotected and less powerful - that is, in this case, any opponent of his regime.

Immediately after signing the Brussels agreement, he moves into the process of putting all the key media under his direct control. With "blitzkrieg" he conducts almost complete media censorship so that the ordinary people can not hear any criticism of the authorities.

The main lever of Serbian media darkness is TV Pink, the most viewed commercial television in the country. Its owner – Željko Mitrović, a controversial former servant of the Milosevic couple. The man whose son, with the help of Vučić's authorities, escaped a prison sentence after he ran over a teenage girl crossing at the pedestrian, while driving drunk, in a big jeep, at a very high speed. Dissolute life and a few big mistaken business moves brought Željko Mitrović into such debts that the only way not go bankrupt was to become a servant of the new master.

The second leverage are the tabloids that Vučić put under full control through various mechanisms - blackmail, threats, police, financial extortion, and eventually even bought them all, because he did not want to risk them turning against him in the future. From that moment, the tabloids manufacture daily fictitious allegations against his political opponents. They spin stories, „report“ about fake state coups, almost daily announce the „unreserved support of Putin“ for Vučić’s „personal struggle for Kosovo“, and occasionally – the support of Trump, and the admiration of the whole world for his messianic role in "salvation of Serbia“.

At the same time, his regime exerts continuous pressure on the few remaining independent media, and even media that are not entirely in favor of him. Demands are being made that certain broadcasts should not be on air anymore, that certain influential journalists who are even slightly critical of him must be fired... The free media is being financially suffocated: no state company, or any state-run institution in general, is permitted to run its ads in any media that is not under the complete regime control. Private companies are under the pressure of the financial police if they dare to pay an advertisement in these media. Journalists are publicly harassed if they dare to write or say anything that goes against the regime propaganda.

Šešelj, who in the meantime became Vućić's unofficial underling, in May 2018, in his rare moments of honesty said: "Vučić has read everything there is on the subject of propaganda and manipulation of the public opinion." And he applies it all, very diligently.

Any member of the government, and anyone allied with the regime in any capacity, is strictly prohibited from appearing as a guest in the media not fully controlled by the regime. They are also prohibited from appearing in any debate or TV duel with anyone who is critical of them. It is forbidden to disclose any disagreements, or have any kind of public debate, between ministers or government officials, no matter the issue. The role of the ministers themselves in public and in real life is reduced to the level of technical staff that carries out all of Vučić’s tasks. The Prime Minister is a subject of laughter; nobody mentions her, not even in cafés when politics is discussed. However, even there, everything to do with Vučić is being said in hushed whispers, because of huge fear among the people of Vučić's surveillance.

 

Creating a false sense of „positive expectations“ for the impoverished citizens has become a daily task both for Vučić’s media and the government officials. Variuos exact promises are being fabricated daily: „the average wage will grow this much in this time“; „this foreign investment will be completed by that time“; „this project will be finished in so long“ etc. In 99% of these cases – promises are not met, but are overwhelmed with even more new promises. No one dares to, or doesn’t have a means to, ask why no promises are being realized. With the same zeal as when he made his infamous „three dinars price of bread“ promise back in Milošević era, Vučić today makes new incredible promises – like „the production of flying cars“, or „the obligatory learning of the Chinese language in elementary schools“.

In addition to opposition politicians, every intellectual, or any public figure who dares to critically look back on government, is made into a subject of total media lynch. This mechanism is brought to perfection: Vučić personally defines the target, and then moves the avalanche of the most terrible lies through TV Pink and all of his tabloids. No one is spared. At one point even Novak Djoković was the target, after he said something Vučić did not like.

A rather unique among many of Vučić’s abuses of power is the way he handles politically-controlled employment in correlation with his creation of an entire army of so-called „botts“. Every possible employment with the state (in national or local institutions, in all the state and parastatal enterprises from all over the country, literally anywhere where the state or local government is the employer) is approved in a single (party) office in Belgrade. This cruelty gets even worse: hundreds of thousands of these people are been kept in the status of employees for a certain period of time, and then blackmailed by the extension of the contract. They are obliged to attend Vučić's gatherings, to gather capillary votes for him, to write positive comments on the leaders internet portals and social networks, to write against opposition and every critic of the regime. And they have no choice, because if they don’t do these things – they will have nothing to live of.

A false fight against corruption is one of the basic leverages of Vučić’s power. When he came to power, this marketing struggle sank to the arrest of the richest man in Serbia, Miroslav Mišković, which brought him popularity growth. This man was not even convicted, nor was anyone sent to prison after the court verdict for a serious corruption crime. From time to time, Vučić conducts marketing campaigns to combat crime and corruption: arrest some people without evidence, who are eventually released. However, he gets what he wants: creating a false image of justice being served, while his personal and party environment is illegally affluent like no one in recent history. Much more than in Milošević's time.

Vučić is establishing the „new economic elite“, as a support of his personal power, in two ways: the first is a forced purchase of successful small and medium-sized businesses where the owners are forced to sell them to people from Vučić's environment. The other way is giving job contracts with a state. It is absolutely impossible to even get the smallest contract for anyone who is not part of the regime or close to the regime.

 

Vučić manages his own party in a manner very similar to the leadership of the National-Socialist Party in Germany in the 1930s. Absolutely any critical word is strictly forbidden, the leader is listlessly listened to, and his will is always executed without question. This amounts to the extremely aggressive communication, threats and apprehension of even the closest associates. The goal is to scare everyone and anyone, and the smallest disobedience is punished, including police-prosecution and media lynching. Frightening are television releases from party meetings, when functionaries have to applaud to the great leader for fifteen or twenty minutes. We have seen it in the world history and we know well where it led.

Within the party, there are so-called „regional party coordinators“ who are nothing but unofficial centres of power, responsible only and exclusively to the leader. In reality, it is they who govern all official executive structures in each region in the country. Presidents of municipalities are responsible to them, and also the local judges, prosecutors and directors of public companies. These „coordinators“ determine which companies will get job contracts at the local level, they determine who will buy local media, they scare and harass local opposition political activists...

In the party there are special groups with а clear criminal background that serve both for the iron discipline within the party and to scare the ordinary people, especially in the municipalities in the inskirts of Serbia. These people look and act the same as the ones during the wars of the nineties - shaved heads, bodybuilders, jeeps, drugs, baseball sticks and weapons. Vučić fully manages both right-wing and extremist „football fan“ groups that are his extra street force for intimidating citizens. As a former member of such an organization, he is well aware that chanting against the president at stadiums in Serbia can easily become an initial spark of dissatisfaction in the country. That's why he legitimized the so-called „football fan“ semi-criminal organizations by giving their leaders lucrative construction projects and protecting them from being prosecuted for their criminal offenses. All this only so that he does not have problems that his predecessors had. In return, they do not chant against him at the stadiums, and the pride parades that once these groups stopped are held today without any problems, because the leader has benefited from this in international relations.

*

Vučić does not have any politics, he does not respect any value, anyone or anything - his only goal is his personal and unlimited power, by any means necessary. He changes his attitudes daily, he consciously lies, manipulates, destroys institutions and the private lives of thousands of people. His only policy are the daily opinion polls and focus groups as a mean of manipulating the public. When his research shows that he should make false promises – he does that. When they suggest that he should make a statement against USA or the European Union – he engages collaborators and tabloids. When a show of friendship with Russia seems the right thing to do – he engages all the resources to glorify Putin. When he faces growth of opposition ratings – he calls them fascists and traitors. When research shows that an individual is profiled to win in a fair election, he organizes a several months long media's lynch of this individual. When the focus groups show an increase in citizens' dissatisfaction over corruption, he organizes fake arrests...

How long will this go on?

0
0
0
s2smodern

Председништво Заједно за Србију донело је одлуку да странка не учествује на лажним изборима које припрема режим Александра Вучића.

Свесни одговорности за будућност земље, са своје стране смо учинили све што је било у нашој моћи да се дође до услова за слободне и поштене изборе. Имали смо конструктиван и добронамеран приступ и на округлим столовима власти и опозиције на ФПН, и у контактима са представницима међународне заједнице, али Вучић је одлучио да одржавањем лажних избора земљу гурне у дубоку кризу. Он сноси сву одговорност за последице такве одлуке.

Ови Вучићеви избори су лажни избори јер се одржавају у условима злоупотребе свих јавних ресурса у циљу спречавања изражавања слободне воље грађана – од незабележене медијске цензуре и тортуре, функционерске кампање, сумњивих бирачких спискова, преко куповине гласова, нетранспарентног финасирања, до отворених претњи и уцењивања бирача. Ми желимо промену власти на изборима а не на улици. Зато ћемо све своје снаге уложити у борбу за слободне и поштене изборе који се морају одржати најмање 9 месеци након успостављања услова за такве, праве, изборе. То ће се под притиском грађана десити много пре него што Вучић мисли.

Небојша Зеленовић, председник ЗЗС

0
0
0
s2smodern

Ауторски текст председника Заједно за Србију и председавајућег Савеза за Србију Небојше Зеленовића:

„Када је дошао на власт, дошао је у прилику да своју опсесију за неограниченом моћи и што више новца претвори у кошмар грађана Србије. Проценио је, на жалост исправно, да ће, уколико на почетку владања покаже западу да је спреман да призна Косово, запад бити спреман да дуго, предуго времена толерише његово урушавање демократије,  слободе медија и елементарних европских вредности.“

* * *

Почетком 1991. у федеративној Југославији, републике Словенија и Хрватска проглашавају независност. Према границама нацртаним после Другог светског рата у комунистичкој Југославији велики број Срба не живи у Србији, па Милошевић  лансира политику, или боље речено паролу, „Сви Срби у једној држави“. Испоставило се касније да је једини циљ такве политике био очување голе власти. Почињу оружани сукоби, прво у Словенији а затим почињу сурови ратови у Хрватској и Босни.

Београд. Главни град Југославије и Србије. Седељка у стану у центру града. Позната новинарка, антирежимски и демократски настројена, улази у дебату са једним изразито високим студентом права за кога нико не зна ни ко је ни откуда се он ту појавио. Он заступа ултрадесничарске ставове које у то време у Србији промовише Војислав Шешељ, вођа екстремне Српске радикалне странке (СРС), која ће током читавих ратних деведесетих бити снажна потпора Милошевићу у свим његовим походима. Иако као искусан новинар препознаје  да он апсолутно не верује у оно што говори, младић то тако елоквентно ради да је новинарка запањена. Неколико дана касније она у Скупштини среће Шешеља и каже му – 'упознала сам једног студента који заступа твоје сумануте ставове боље од тебе, а искрено ме је уплашио јер је оставио неодољив утисак да би са истим жаром причао и било шта дуго, односно да ни у шта не верује.' 'Такав ми треба!' – рече јој Шешељ. Тог тренутка почиње политичка каријера Александра Вучића. Биће десна рука Шешељу наредних петнаестак година. Од тог дана до данас он се бави политиком и борбом против политичких неистомишљеника са толиком страшћу и амбицијом која је одмах пресла границу рационалног, и то увек само са једним циљем – власт по сваку цену.

Војислав Шешељ, осуђени ратни злочинац, некада политички идол и политички отац, а данас потчињени сарадник Александра Вучића је доктор права који је факултет завршио за две године, а докторирао на тему "Политичка суштина милитаризма и фашизма". Странку оснива 1991. године, ултра-националистичким говорима у ратом окруженој Србији, екстремним понашањем и изазивањем сукоба, скандала у Скупштини, као и суровом страначком дисциплином која подсећа на милитаристичке и фашистичке организације које је читав живот проучавао и на којима је докторирао. Веома брзо успева да уз свесрдну помоћ Милошевића направи странку број два у Србији, која ће Милошевићу служити за плашење и Европе и демократски оријентисаног грађанства у Србији по принципу – ’ако не желите мене, добићете радикале’.

У таквом окружењу политички расте Александар Вучић, који годинама беспоговорно слуша свог великог вођу. Од њега учи манипулативне пропагандне методе, начин вођења странке, као и агресивно сукобљавање са свим политичким неистомишљеницима. Вучић се од почетка истицао по агресивности већој и од самог Шешеља, па је таквим ангажманом заслужио место министра информисања у Милошевићевој ратној влади. Био је шеф Милошевићеве ратне пропаганде, упамћен по затварању великог броја независних медија и драконским казнама уведеним преко његовог скандалозног закона о информисању. Ове епизоде ће се чак и Вучић накратко постидети, барем декларативно, у периоду када се политички преобратио и постао и неискрени заговорник европских вредности. Министар информисања је био и за време НАТО бомбардовања Југославије 1999., када је заговарајући политику тоталног сукоба са НАТО решио стамбено питање добивши од Владе Србије готово бесплатно  стан од близу 120м2 у најмодернијем и најскупљем београдском кварту док су његови вршњаци гинули на Косову.

*

Након демократских промена 2000. и одласка Милошевића у Хаг, Вучић прелази у опозицију где ће остати наредних 12 година. Активно се бавио екстремистичком политиком и вредно се припремао за тренутак када ће преузети власт и применити све што је научио. У том периоду остаје упечатљив његов, чинило се тада, искрени плач на сахрани Слободана Милошевића док је читао писмо Шешеља из Хага, али и скандалозно скидање табле са именом улице убијеног првог демократског премијера др Зорана Ђинђића.

Жеља за влашћу, моћи и новцем натерали су Вучича да се 2008. јавно одрекне Шешеља, односно да декларативно промени политику за 180 степени. Формално напушта ултрадесничарску идеологију схватајући да са њом никада неће преузети власт. Некадашњи Шешељев неуспешни  кандидат за четничког војводу, постаје лажни демократа и европејаац, а формулу за долазак на власт дефинитивно је уобличио када се међународној заједници заклео да ће прихватити независност Косова, на исти начин као што се пред Шешељем у рано време заклињао ’да треба убити то Мулимана за сваког убијеног Србина’ – без било какве разлике.

*

Када је дошао на власт, дошао је у прилику да своју опсесију за неограниченом моћи и што више новца претвори у кошмар грађана Србије. Проценио је, на жалост исправно, да уколико на почетку владања покаже западу да је спреман да призна Косово, да ће запад бити спреман да дуго, предуго времена толерише његово урушавање демократије, слободе медија и елементарних европских вредности.     

Потписао је Бриселски споразум и добио читаве године на поклон, године у којима је поништено све што је урађено на демократизацији Србије после слома Милошевићевог режима. Тада је у пуној мери дошао до изражаја његов "ментални склоп" – бескрајна понизност према већем и снажнијем, у овом случају према међународној заједници, а са друге стране – агресија  према незаштићеном и немоћнијем, а то су сви противници његове личне власти.

Одмах по потписивању Бриселског споразума креће у процес стављања свих кључних медија под своју директну контролу. Блицкригом спроводи готово потпуну медијску цензуру тако да обичан свет не може да чује другу страну нити било какву критику власти.

Основна полуга медијског мрака је ТВ Пинк, најгледанија комерцијална телевизија у земљи. Власник је контровезни Жељко Митровић, слуга брачног пара Милошевић чији је син уз помоћ Вучићеве власти избегао затвор кад је усмртио колима девојку на пешачком прелазу, док је пијан возио велики џип великом брзином. Раскалашан живот и неколико крупних погрешних пословних потеза довели су га у толике дугове да је једини начин да не банкротира био да постане слуга новог господара.

Друга полуга је жута штампа коју је истовремено, различитим механизмима, ставио под  потпуну контролу – уценама, претњама, полицијом, финансијским изнуривањем, а на крају их је све чак и формално купио јер није хтео да ризикује се једног дана окрену против њега. Од тог тренутка жута стампа фабрикује свакодневно  измишљене афере усмерене против његових политичких противника, спинује догађаје, измишља државне ударе, готово свакодневно најављује безрезервну подршку Путина њему лично у борби за Косово, а повремено и подршку Трампа и дивљење целог света у његовој месијанској улози „спасавања“ Србије.

Истовремено, врши континуирани притисак на преостале медије који му нису у потпуности наклоњени, са захтевом да се укидају емисије и склањају  новинари који имају утицај у јавности, а који су макар благо критички настројени према њему. Слободни  медији се гуше тако што ниједна државна фирма на њима не сме да се рекламира, а приватне фирме су под притиском финансијске полиције уколико се осмеле да плате неки оглас на тим медијима. Јавно се шиканирају новинари који смеју да кажу или напишу било шта што није по његовој вољи.

 

Шешељ, који је у међувремену постао Вучићев незванични сарадник, у  мају 2018. у ретким тренуцима искрености је изјавио: "Вучић је прочитао све што постоји на тему пропаганде и манипулације јавним мњењем." И то дисциплиновано примењује.

Свима из власти и блискима власти строго је забрањено гостовање у преосталим нережимским медијима, али и учетвовање  представника власти у било каквим дебатама и ТВ дуелима са било киме ко је критички настројен.

Забрањено је изношење у јавност било каквих неслагања или јавна дебата између министара о било ком питању, а улога самих министара у јавности, али и у реалном животу, сведена је на ниво техничког особља које спроводи све његове налоге. Председница Владе је предмет посмеха, нико је не помиње чак ни у кафанским политичким препричавањима, када се све изговара шаптањем директно на ухо због нескривеног страха од Вучићевог прислушкивања.

 

Креирање  нереалног "позитивног очекивања" код осиромашених грађана је свакодневно. Константно се фабрикују егзактна обећања – „биће просечна плата XXX тад и тад“, „биће та и та страна инвестиција“, „биће тад и тад завршен XXX пројекат“... У 99% случајева то се не обистини, али се затрпава новим обећањима, а нико не сме или нема где да пита зашто обећано није и остварено. Са истим жаром као када је у Милошевићево доба обећавао хлеб за три динара, данас на невероватан начин обећава  производњу летећих аутомобила или обавезно учење кинеског језика у основним школама.

Поред опозиционих полтичара, медијски се линчује сваки интелектуалац или било која јавна личност и спортиста који се усуди да се критички осврне на власт. Механизам је доведен до савршенства – Вучић лично дефинише мету, а онда креће лавина најстрашнијих лажи преко ТВ Пинк и целокупне жуте штампе. Нико није поштеђен, а у једном тренутку мета је био чак и Новак Ђоковић, када је изјавио нешто што му се није допало.

Страначко запошљавање и стварање „ботовске армије“ је вероватно јединствен случај у свету. Свако запослење у републичким и локалним органима власти, у свим државним и парадржавним предузећима из целе земље, одобрава се у једној јединој (страначкој) канцеларији у Београду. Суровост иде дотле да се више стотина хиљада ових људи годинама држи у статусу запослених на одређено време и онда се уцењују продужетком уговора, и то поново на одређено. Ти људи имају радну обавезу да иду на Вучићеве скупове, да прикупљају сигурне односно капиларне гласове, да пишу позитивне коментаре о вођи на интернет порталима и друштвеним мрежама, да блате опозицију и сваког критичара власти. Ови људи немају избора јер немају од чега да живе.

Лажна борба против корупције је једна од основних полуга његове моћи. Када је дошао на власт, та маркетиншка борба се свела на хапсење најбогатијег човека у Србији Мирослава Мишковића, што му је донело раст популарности. Тај човек нити је правоснажно осуђен, нити је било ко након судске пресуде  завршио у затвору због озбиљне корупције. С времена на време, спроведе маркетиншки дириговану акцију борбе против криминала и корупције, похапси неке људе без доказа, они на крају буду пуштени, али он добије оно што је хтео – стварање лажне слике о правди и правичности док се његово лично и страначко окружење нелегално богати као нико у новијој историји. Много више него у време Милошевића.

Нову економску елиту као подршку личној власти Вучић остварује деловањем у два правца. Први је присилна купопродаја успешних малих и средњих предузећа, где се власници приморавају да их продају људима из Вучићевог окружења. Други правац су послови са државом где је апсолутно немогуће да и најмањи посао добије било ко, ко није део режима, односно близак режиму.    

Вучић управља сопственом странком на начин веома сличан вођењу Национал-социјалистичке странке у Немачкој 30-их година. Апсолутно било каква критичка реч је најстрожије забрањена, беспоговорно се слуша вођа и спроводи његова воља која се исказује у агресивној комуникацији, претњама и вређањем чак и најближих сарадника. Циљ је заплашити све и свакога, а и најмања непослушност  се кажњава, укључујући полицијско-судске прогоне и медијско линчовање. Застрашујуће делују телевизијски снимци са седница страначких органа када функционери по петнаест или двадесет минута морају да аплаудирају великом вођи – тога смо се нагледали у светској историји и добро знамо чему је то водило.

Унутар странке постоје регионални страначки координатори који су паралелна власт и управљају свим структурама извршне власти у сваком региону у земљи, а одговорни су само и искључиво вођи. Њима су одговорни и председници општина, и локалне судије и тужиоци, и директори јавних предузећа. Они одређују које фирме ће добијати послове на локалу, они одређују ко ће купити локалне медијие, они застрашују локалне опозиционе активисте...

При странци постоје и посебне криминалне групе које служе како за гвоздену дисциплину унутар странке, тако и за плашење обичног народа, посебно по општинама у унутрашњости. Њихов појавни облик је исти као током рата деведесетих – обријане главе на набилдованим телима, џипови, трговина дрогом, бејзбол палице и оружје. Вучић у потпуности управља и десничарским и навијачким групама које су његова додатна улична снага за застрашивање грађана. Као некадашњи припадник најјаче навијачке организације у земљи, свестан је да скандирање против председника на стадионима у Србији може лако да постане иницијална каписла експлозије општег незадовољства у земљи. Зато је легитимизовао навијачке полукриминогене организације дајући им грађевинске послове и штитећи их од процесуирања њихових кривичних дела. Све то ради само да му не би правили проблеме какве су имали претходници. Заузврат, трибине на стадионима су мирне у односу на власт, а геј параде које су некада те групе спречавале данас се одржавају без икаквих проблема јер вођа од тога има користи у међународним односима.

*

Александар Вучић нема никакву политику, не поштује никакве вредности, било кога или било шта. Његов једини циљ је лична и неограничена власт, а за остварење тог циља не постоје забрањена средства.

Он дневно мења ставове, свесно лаже, манипулише, унижава институције и приватне животе хиљада људи. Његова једина политика су свакодневна истраживања јавног мњења и фокус групе као средство за манипулацију јавношћу. Када му истраживања покажу да треба давати лажна обећања - он то и ради. Када му сугеришу да треба дати изјаву против Америке или Европске уније – он за то ангажује сараднике и таблоиде. Када му се учини продуктивним стварање слике о пријатељству са Русијом – он ангажује све ресурсе да се велича Путин. Када се суочи са растом рејтинга опозиције – он их назива фашистима и издајницима. Када истраживања покажу да се профилише појединац који би га победио на фер изборима – он организује вишемесечни медијски линч тог појединца. Када фокус групе покажу нарастање незадовољства грађана због корупције – он организује фингирања хапшења…

Докле?

 

_________________

Напомена: Верзија овог ауторског текста на енглеском језику је доступна ОВДЕ.

Please note: English translation of this opinion article is available HERE.

© 2013-2019 Zajedno za Srbiju  | Sva prava zadržana |